Dirigent Mladen Jagušt, izvodi hor RTV-a, izdao RTS. Snimano maj/jul 1981. u Beogradu.
Šta to miče kroz šibljiče? Stoj, doro, stoj, dobro, stan', stan', stan', devojko, dušo moja, stoj, ne begaj! A što si se, Jano, rosom orosila? ... Da l' je srna ja l' košuta? Stoj, doro, stoj, dobro, stan', stan', stan', devojko, dušo moja, stoj, ne begaj! "Konja sedlaš, kud se spremaš, ah, moj Kojo, ime moje, ah, moj Kojo, Kokane?" "Ja se spremam Beogradu, moja Fato, moje zlato, moja dilber-gospođo!" Povela je Jela dva konja na vodu, jedno bratovoga, drugo vojnovoga. Bratovoga konja mutnom vodom poji, vojnovoga konja bistrom vodom poji. Moj se dragi na put sprema, i peva, zlato moje, i peva - a ja, jadna, konja sedlam, i plačem, sunce moje, i plačem. Lele, Stano, mori, malka Stano! Iha! Za Stana se, mori, Budim bije, Bile, bile, mori, tri godine Budim grada, mori, bezistena. Najmeli se, mori, kleti Turci, pa razbile, mori, Budim-grada bezistena! Zarobile, mori, malka Stana! Lele Stano, mori, malka Stano! Oj, za gorom, za zelenom, nešto jasno podvriskuje, baš ko grlo devojačko. Ode momče da obiđe, al' devojče savezano tankom žicom ibrišima, pak se moli mladu momku: "Odreši me, mlad junače, ja ću tebi seja biti!" "Imam seju i kod kuće!" "Odreši me, mlad junače, ja ću tebi ljuba biti!" Odreši je mlado momče, odvede je belu dvoru. Oj, đevojko, dušo moja... Višnjičica rod rodila... ... Đe 'no sinoć s tobom stoja', ostade mi sablja moja! ... Nema višnju koj da bere... Ajde, more, momičeto, da igrame, da pevame! "Kak' će, ludo, mlado, da igrame, da pevame? Jošte nisam kokoškite nahranila, nakrmila!" Ajde, more momičeto, da igrame, da pevame! Haj, haj, ludo, mlado, da igrame, da pevame!
Šta to miče kroz šibljiče? Stoj, doro, stoj, dobro, stan', stan', stan', devojko, dušo moja, stoj, ne begaj! A što si se, Jano, rosom orosila? ... Da l' je srna ja l' košuta? Stoj, doro, stoj, dobro, stan', stan', stan', devojko, dušo moja, stoj, ne begaj! "Konja sedlaš, kud se spremaš, ah, moj Kojo, ime moje, ah, moj Kojo, Kokane?" "Ja se spremam Beogradu, moja Fato, moje zlato, moja dilber-gospođo!" Povela je Jela dva konja na vodu, jedno bratovoga, drugo vojnovoga. Bratovoga konja mutnom vodom poji, vojnovoga konja bistrom vodom poji. Moj se dragi na put sprema, i peva, zlato moje, i peva - a ja, jadna, konja sedlam, i plačem, sunce moje, i plačem. Lele, Stano, mori, malka Stano! Iha! Za Stana se, mori, Budim bije, Bile, bile, mori, tri godine Budim grada, mori, bezistena. Najmeli se, mori, kleti Turci, pa razbile, mori, Budim-grada bezistena! Zarobile, mori, malka Stana! Lele Stano, mori, malka Stano! Oj, za gorom, za zelenom, nešto jasno podvriskuje, baš ko grlo devojačko. Ode momče da obiđe, al' devojče savezano tankom žicom ibrišima, pak se moli mladu momku: "Odreši me, mlad junače, ja ću tebi seja biti!" "Imam seju i kod kuće!" "Odreši me, mlad junače, ja ću tebi ljuba biti!" Odreši je mlado momče, odvede je belu dvoru. Oj, đevojko, dušo moja... Višnjičica rod rodila... ... Đe 'no sinoć s tobom stoja', ostade mi sablja moja! ... Nema višnju koj da bere... Ajde, more, momičeto, da igrame, da pevame! "Kak' će, ludo, mlado, da igrame, da pevame? Jošte nisam kokoškite nahranila, nakrmila!" Ajde, more momičeto, da igrame, da pevame! Haj, haj, ludo, mlado, da igrame, da pevame!
Нема коментара:
Постави коментар